Cesto pomislim da nesto nije nataman samnom, posto MNOGO vremena provodim na kompjuteru. Na kompjuteru zaradjujem „koru hleba“, ucim nove sisteme i programe (veoma dosadne stvari, bolje da ne spominjem detalje), komuniciram sa familijom, rodjacima, prijateljima / prijateljicama, sortiram familijarne fotografije i video snimke, slusam muziku koju volim (uzgred, pripadam fan grupi Ceca, Semsa, Sinad & Co. drekavci must die !!!), cak bacim i po koji dosadni komentar na Facebook ili Twitter.
Ne sjecam se kada sam zadnji put ukljucivao TV
Posto sam poznat po tome sto od neke sitnice napravim „Ben Hur-style“ projekt (Ben Hur je film koji traje skoro 4 sata) bacio sam se na razmisljanje zasto je to tako. Vrlo brzo sam dosao do poveceg broja opravdanja za moju opsjednutost kompjuterima. Dakle;
- Komunikacija. Nekada sam se dopisivao sa drustvom pismima. Minut poziva iz Australije ka Evropi je pocetkom 1990-tih kostao oko 1.5 eura, pa mi je jedino preostalo da koristim „obicnu“ postu. E sad, prvo se mora napisati pismo, pa poslati, a potom sledi nada da posta nece nesto zeznuti tokom transporta. Pismu je obicno uzimalo oko 12-15 dana da dodje do Evrope, nekada i duze.
Sa pojavom kompjutera, mogu da biram na koji nacin cu komunicirati – email, chat, Skype, ili neke od ovih novih tehnologija za koje su se svi pomamili (Twitter, Facebook).
- Uspomene. Vjerovali ili ne, stupio sam u kontakt sa dosta dragih osoba iz mojih skolskih dana (osnovna i srednja skola). Za ovo neocekivano virtuelno druzenje je zasluzan Facebook. Nekoliko prijatelja iz skolskih dana je sacuvalo fotografije iz skolskih dana sto je evociralo zestoke napade nostalgije. Posebno mi „tesko“ pada kada ugledam sebe iz skolskih dana sa afro-style frizurom !!! Grrrr.
- Blog. Osim sto sam zelio da budem astronaut kad sam bio mali (kasnije sam to „smanjio“ na pilota, da bih na kraju jedva uspio poloziti za vozacku dozvolu), jos jedna skrivena zelja je pisanje knjiga, novinskih clanaka i reportaza. Iako su mi pismeni zadaci u skoli bili osrednje ocjenjivani (3+ mi je bila max. ocjena, navodno sam volio da „pojedem“ rijeci), sa pisanjem sam se osjecao odlicno. I pored osrednjih ocjena, nisam se predavao – u osnovnoj skoli sam, zajedno sa Srdjanom Garbinom, pokrenuo polu-ilegalni magazin (Red Boy) tipa komedija – sprdnja koji je izlazio u 1 primjerak, dok sam u srednjoj skoli sa Radom Catovicem pisao tekstove za beogradski „Svet Kompjutera“. To su bile godine kada sam vjerovao da mi za koju godinu ne gine Nobelova nagrada za knjizevnost (citaj: bio sam naivan).
No, o Red Boy-u i slicnim poduhvatima cu detaljnije pisati nekom drugom prilikom. Prije nekoliko godina (cini mi se 2006) sam imao prilike da se upoznam sa konceptom bloga. U maniru mog stila pisanja iz „Red Boy-a“, i na blogovima sam volio da pisem o svemu i svacemu, ogovaram zestoko mnoge osobe, s tim sto vise nisam ogovarao ucenike iz mog razreda, vec sam se prebacio na poznate osobe. Ukoliko pogledate par tekstova koje sam nedavno napisao na blog-u, vidjecete da se ne libim kritikovati holivudske zvjezde : )
- Istrazivanje. Kupovina magazina i novina vise nije „in“, to nekako ispada kao zaostavstina iz 20-tog vijeka. Ako me nesto zanima, dovoljno mi je otkucati Google ili poci na Wikipedia, i za 2-3 minuta se osjecam da sve zivo znam o toj temi, odmah se hvalim prisutnima u stilu „pitajte me sto god hocete o xyz temi, ne da znam nego razbijam sa znanjem…“.
- Biznis u Crnoj Gori. Necete vjerovati, ali zahvaljujuci marketingu kojeg sam vodio preko Internet-a (i to uglavnom iz Australije), uspio sam da obavim gotovo kompletne bukinge za nas hotel u periodu 2005-2008. Sama pomisao kako je ovo sve funkcionisalo recimo prije 2005-te pripada domenu naucne fantastike.
Naime, od kako je nas hotel poceo da radi sredinom 2005, tehnologija je igrala izuzetno vaznu ulogu u obavljanju rezervacija i odrzavanja visokog procenta bukinga. Za neupucene, hotel se nalazi u Budvi (Crna Gora), a ja sam i jos uvijek zivim u Australiji (doduse, cesto sam dolazio u Budvi). Dakle, iz moje kompjuterske sobe u Australiji sam imao pristup hotelskom rezervacionom sistemu, sto mi je itekako olaksavalo da vodim uspjesne marketing kampanje. Hotelske recepcionerske su redovno bile prisutne na chat kako bi se usaglasili sa marketing kampanjama, cjenovnikom itd. Sjajna stvar, eto sad ispade da se razumijem i u marketing (* sarkazam baziran na tekstu iz paragrafa „Istrazivanje“ *).
Sve ovo je iziskivalo da se dosta vremena provede pred kompjuterom. Sada se mogu pravdati da non-stop visim pred kompjuterom zbog posla (citaj: $$$).
Za razliku od vas koji se sigurno zgrazavate citajuci ovaj clanak, ja na sve to gledam u pozitivnom svjetlu. Mogu recimo tvrditi da sam se manje vozikao sa kolima, sto znaci da sam;
1. manje zagadjivao atmosferu nase planete
2. uticao na smanjenje potrosnje goriva
3. stekao sve preduslove da postanem clan „Greenpeace-a“ (to su vam oni sto se pentraju po drvecu i ne daju drvosjecama da ih kidaju, ili ometaju Japance da love kitove…)
Nastavice se…
Docekali smo i 12-ti maj – dan kada se novi clan porodice trebao pridruziti nasoj veseloj druzini. Upravo se tako i desilo. Dragana je bila jako opustena pred porodjaj (carski rez), dok sam ja bio poprilicno uzbudjen i u blagoj dozi uspanicen.